Akter

Pre nekoliko dana Vlada Republike Srbije je donela odluku o formiranju državne komisije za prenos posmrtnih ostataka svih članova porodice Karađorđević sahranjenih u inostranstvu, u porodični mauzolej u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Predsednik Boris Tadić je imenovan za predsednika pomenute državne komisije. Samo u ove dve rečenice sadrži se toliko simbolike i toliko činjenica. Prvo, izuzetno je važno što će se konačno svi članovi porodice naći tamo gde pripadaju. Neki od njih, poput moje bake, NJ.V. kraljice Marije, su na to čekali više od 50 godina, dok je moj otac, NJ.V. kralj Petar II, više od 40… Njihova jedina želja tokom života u izgnanstvu bila je da se vrate u otadžbinu. Danas se ispunjenje njihovih želja čini bližim nego ikad. Činjenica da će svi biti vraćeni zajedno ima daleko veći značaj nego što bi se to na prvi pogled moglo pretpostaviti. To nije samo porodično pitanje već ispravljanje jedne istorijske nepravde.

Nažalost, ovom pitanju decenijama nije poklanjana nikakva pažnja već su vršeni različiti pokušaji razjedinjavanja porodice iznutra i spolja ignorišući pri tome suštinske stvari. Mnoge „situacije” u međusobnim odnosima su bile fabrikovane u javnosti, a zapravo nikada nisu postojale u stvarnom životu. Na primer, postoji slika u javnosti da sam ja imao nekakav nesporazum sa svojim rođakom knezom Pavlom. To je potpuna besmislica. Upravo suprotno, bili smo veoma bliski i provodili smo vreme zajedno kad god je to bilo moguće. On je bio inteligentan i obrazovan čovek, pravi patriota. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći u to nemoguće vreme da bi sačuvao zemlju od strahota rata. Nedavno sam dao jedan intervju za London Times sa istim takvim sećanjima. Nažalost, svestan sam da ovakva priča nije ni približno privlačna medijima koji su u večitoj potrazi za senzacijama, za skandalima koji podižu tiraž. Na veoma sličan način kako je naša Srpska Pravoslavna Crkva bila podeljena i razjedinjena u SAD, tako su razdvojeni i grobovi moga oca kralja Petra II i njegovog brata, moga strica kraljevića Andreja. Sada je naša Crkva ponovo jedna i ujedinjena, a uz Božiju pomoć to će se dogoditi i sa Kraljevskom porodicom.

Činjenica da je predsednik Tadić na čelu ove državne komisije takođe mnogo govori. Govori da će sahrana imati državni rang, što je uistinu i jedino pravedno imajući u vidu da je moj otac kralj Petar II bio šef države, a da je moj rođak knez Pavle kao namesnik vršio vladarske prerogative u ime kralja koji je bio maloletan. Činjenica da je predsednik Tadić na čelu ove komisije ima još jedan veoma važan simbolički značaj. Ona pokazuje da Republika Srbija odaje počast svojoj istoriji, svom identitetu, svojim korenima. Način na koji je 2009. godine uz sva državna priznanja bila obeležena sedamdesetpetogodišnjica od ubistva mog dede kralja Aleksandra I baca jedno novo svetlo na njegov lik i delo koji su decenijama bili izloženi najstrašnijoj propagandi. Nedavno je knez Pavle rehabilitovan i to je još jedan veoma važan korak u priznavanju porodice Karađorđević. Sam čin prenosa posmrtnih ostataka je važan za mene kao starešinu Kraljevskog doma, ali i za sve njegove članove. Ipak, mislim da je njegovo simboličko značenje daleko važnije za zemlju, za narod. Ono će biti veoma lep primer istorijskog pomirenja. Tačka susretanja. Ono će pokazati da smo sazreli kao nacija, kao ljudi, da možemo da razumemo bez predrasuda da u našoj istoriji postoji mesto za sve koji to zaslužuju. Nema potrebe za fabrikovanjem istorije. Kao nacija treba da odamo počast svim istorijskim ličnostima. Pogledajte samo Rusiju, podjednako ponosnu na svoju Carsku porodicu i otadžbinski rat 1941-45. Ako iko može da bude ponosan na svoju istoriju, to smo mi Srbi.

Trebali bismo nešto da naučimo i od naših komšija, kako da se odnosimo s poštovanjem prema sopstvenoj tradiciji, identitetu, kraljevskoj porodici, kao što je nedavno učinila Crna Gora sa svojom kraljevskom porodicom, a nešto ranije i Rumunija. Jasno mi je i razumem da taj proces treba od nekud započeti i verujem da je to upravo trenutak prenosa svih članova porodice Karađorđević u otadžbinu kao početak našeg pomirenja sa sopstvenom prošlošću i budućnošću.