Akter

Kad je nedavno Vojislav Šešelj doneo odluku da za predsedničkog kandidata SRS-a imenuje svoju suprugu Jadranku, dobrim poznavaocima prilika u SRS-u bilo je jasno da je ta odluka katastrofalna po budućnost radikala. Revolt je bio velik u najvećem delu stranke, uključujući i nezadovoljnog Dragana Todorovića i druge visoke funkcionere SRS-a kojima je bilo očigledno da kandidovanje Jadranke Šešelj i opsesivno kompromitovanje SNS-a tu stranku vodi ka samouništenju.

Navodna politika „Boris mora da izgubi, Toma ne sme da pobedi“ dovela je Šešeljeve radikale do ispod cenzusa, jer je ono malo preostalog biračkog tela SRS-a uvidelo da je SRS više u funkciji DS-a, a da manje radi za sebe.

Kontraproduktivna politika

Nikakve kletve ni vradžbine, kojima su bili skloni pojedinci iz SRS-a, nisu pomogle stranci da ispuni dva cilja postavljena pred raspisivanje parlamentarnih i lokalnih izbora – da se, kako je 12. februara rekao lider radikala Šešelj, „definitivno obori dosmanlijska vlast i politički uništi stranka radikalskih otpadnika“, misleći pri tome na SNS i njenog lidera Tomislava Nikolića. „Boris mora da izgubi, Toma ne sme da pobedi“ bio je jedini cilj Vojislava Šešelja, koji nije ni mogao da ih vodi nigde drugde do ka totalnom krahu, pa se takva politika pokazala samoubilačkom.

Fokusiranje kampanje na ta dva navodna cilja, a pre svega na uništenje SNS-a, čime su uradili dobar deo najprljavije kampanje za DS, pokazalo se kontraproduktivnim. Biračko telo, dodatno zbunjeno iznenadnim kandidovanjem supruge lidera SRS-a za predsednicu Srbije, na izborima je kaznilo radikale koji su osvojivši svega 4,6 odsto glasova ostali ispod cenzusa, i od najjače opozicione stranke sa 57 poslanika u parlamentu preko noći postali vanparlamentarna, s malom šansom da se održe na političkoj sceni do narednog izbornog ciklusa.

Posle dve decenije SRS, koja je osnovana 1991. godine ujedinjavanjem Srpskog četničkog pokreta, koji je predvodio Šešelj, i Narodne radikalne stranke, na čelu sa Tomislavom Nikolićem, izvesno odlazi u istoriju. Ostaće upamćena po tome što je na prvom učešću na izborima za Skupštinu Srbije 20. decembra 1992. osvojila 73 poslanička mesta. I po skandalima u skupštinskoj sali, polivanja vodom, kletvama, gađanja cipelom... Tokom 90-ih više puta je sarađivala i razilazila se sa režimom Slobodana Miloševića. Čas su formirali „Vladu narodnog jedinstva“, čas se razilazili u momentima kada bi SRS toliko ojačala da bi mogla da ugrozi vlast. Šešelj je pri tome bio Miloševićev „omiljeni opozicionar“, ali i „oličenje agresivnosti i političkog primitivizma“.

Stranka je, uprkos Šešeljevom odlasku u Haški tribunal, jačala sve do septembra 2008. godine. Tada su je napustili Nikolić, Aleksandar Vučić, Jorgovanka Tabaković i najveći deo članstva, za šta je zvanično bio razlog Šešeljevo insistiranje na antievropskom kursu SRS-a, dok se Nikolić zalagao za glasanje i podršku usvajanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, i za pokušaj promene stranačkog stava i ideologije SRS-a.

Radikali izgubili, Srbija dobila

Raskol u stranci pre tri i po godine, uz fizičko odsustvo Šešelja koji ju je vodio svih godina iz pritvorske jedinice UN u Hagu, često namećući svoje mišljenje koje je menjao kako god mu se prohte, ostavilo je dubok i negativan trag. Ništa se ne bi promenilo ni da je Šešelj kojim slučajem privremeno pušten na slobodu, jer je, izgleda, želja za osvetom bila jača od želje za izbornim uspehom SRS-a. Problema s finansiranjem kampanje SRS-a nije bilo, razume se i zašto, ali je to bila loša trgovina u kojoj je SRS izvukla deblji kraj iz odnosa sa DS-om.

Izlaskom SRS-a iz parlamentarnog života mnogo toga će se promeniti na političkoj sceni, počev od toga da će se Skupština konačno uozbiljiti. Ovakav odgovor biračkog tela na radikalsku predizbornu ponudu pokazuje da je i građanima više dosta anahrone i destruktivne politike kakvu su vodili Šešelj i njegovi radikali. Pokazalo se da narodu više nije privlačna ni atraktivna takva stranačka politika ni ideologija SRS-a, koja je Srbiju u godinama za nama mnogo koštala.