Srbija je mesecima bila u predizbornoj kampanji koja joj ništa nije donela osim nove teskobe i političke krize. Izbori su okončani. Rezultati poznati. Budućnost nove koalicione većine rovita je i neizvesna, a jedino što je posve izvesno jeste agonija.
Dok se političke i partijske elite natežu ko će s kime i ko će šta da dobije, a ko će šta da izgubi, zemlja trpi, kao i svi njeni građani.
Guverner Šoškić deluje kao kapetan na „Titaniku”, nemoćan da zaustavi galopirajući pad dinara koji na srpsku privredu deluje razarajuće. Sa visinom javnog duga koji je dostigao zakonsku granicu, koja onemogućuje dodatna zaduživanja, nema ko da se nosi, bori i iznađe rešenja. Jedna je Vlada u odlasku, na drugu se čeka. Budžetski deficit je sve veći i sad je već jasno da će biti mnogo iznad planiranog, što će zakomplikovati između ostalog i našu poziciju u razgovorima sa MMF-om. Nezaposlenost je problem koji brzo nastaje i jako teško rešava, pa to stvara pretpostavku za procenu da će se još nastaviti sa tendencijom gubljenja postojećih radnih mesta umesto da se otvaraju nova.
Guverner Šoškić deluje kao kapetan na „Titaniku“, nemoćan da zaustavi galopirajući pad dinara koji na srpsku privredu deluje razarajuće
Poresku reformu nema ko da definiše i sprovede, tako da će kao i uvek u Srbiji do nje doći kroz neko puko saopštenje o potrebi da se što hitnije podigne stopa PDV-a kako država ne bi kliznula u kolaps.
Reformu javnog sektora može izvesti samo snažna i odlučna Vlada koja se ne klati na minimalnoj skupštinskoj većini i koja je spremna da svoje unutarkoaliciono namirivanje, tradicionalno prisutno na srpskoj političkoj sceni, ne rešava putem uvećanja javnog sektora kroz stranačka zapošljavanja. Završetak privatizacije je proces koji je izgleda najjednostavniji za rešavanje među pobrojanim ekonomskim problemima, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da je privatizacija „diskretni sport” u kome nikada nije bilo prostora za javna talasanja.
Medijska industrija je ruinirana, slaba, korumpirana i nesposobna da izvršava svoju osnovnu funkciju informisanja
Korupcija, ko će se sa njom uhvatiti u koštac odmah i sad? Ona onemogućuje normalan ekonomski razvoj, izgradnju institucija sistema i privlačenje stranih investicija u neophodnoj meri. U takvom političkom ambijentu nerealno je očekivati da se neko ozbiljno uhvati u koštac sa njom. Izvesnije je da toj korupciji takva situacija dodatno pogoduje. Ko će i kako sa državnog budžeta da skine subvencionisanje PIO fonda kako bi se penzije redovno isplaćivale? Krkobabiću je to politički program, ne dâ da se išta izmeni, tako da je pre za očekivati reformu svemirskog programa u Srbiji negoli penzionog fonda koji vuče ceo budžet na dno, a sa njime i sve tekuće i razvojne potrebe Srbije.
Društvene anomalije
Agonija u ekonomsko-socijalnom segmentu, i realna pretpostavka da brzih i lakih rešenja nema na vidiku, uvodi društvo u dalje komplikovanje situacije sa iščekivanjem da će se formirati nova Vlada. Kad je reč o intelektualnoj eliti, medijskoj industriji i neuspostavljenom sistemu vrednosti, zajednički imenitelj zove se agonija.
Ono malo intelektualaca, koje Srbija danas ima, delom je regrutovano u partijske ešalone, te sa tih pozicija oni više deluju kao stranački ljudi koji vode računa o njihovim ličnim i partijskim interesima, nego društvenim i građanskim. Nezavisni su potpuno skrajnuti i njihov glas se ne može ni čuti, a oni se ne mogu nigde ni videti, a posebno ne na vodećim televizijama i u najuticajnijim dnevnim listovima.
Medijska industrija je ruinirana, slaba, korumpirana i nesposobna da izvršava svoju osnovnu funkciju informisanja, te je politička elita relativno bezbedna jer je mogućnost javnosti, posebno one kritičke, svedena na minimalnu i u najvećem delu kontrolisanu meru.
Nova Vlada po tom pitanju neće uraditi bog zna šta, kao što nije uradila ni ova odlazeća, sem što je medije i javnu reč usvajanjem one mračne izmene i dopune Zakona o javnom informisanju potpuno osakatila strahom, koji je za posledicu proizveo autocenzuru, koja u kombinaciji sa finansijsko-ekonomskim iznurivanjem medijske industrije predstavlja osnov kontrole sistema javnog informisanja i srpske televizije i štampe.
Otuda je iluzorno očekivati da će novoj Vladi, pored svih navedenih problema, prioritet biti i razrada i afirmacija preko potrebnog društvenog sistema vrednosti koji nije uspostavljen i afirmisan još od raspada SFRJ.
Političke prilike
Rezultati opštih izbora nisu samo izazvali nelagodu kod značajnog broja građana Srbije, već i kod međunarodne zajednice koja je zainteresovana za prilike u Srbiji. Otuda se ovih dana pitaju i Meri Vorlik, Aleksandar Konuzin, Volfram Mas i Majkl Devenport, kao uticajniji ambasadori u Beogradu, šta je nova garnitura vlasti i kako je učiniti što prihvatljivijom za interese velikih sila. Ambasadore prioritetno interesuju četiri pitanja: kakva će biti spoljno-politička orijentacija Srbije, odnos prema Kosovu i Metohiji, NATO-u i EU. Oni u laganoj zebnji znaju da Srbija luta i da su interesi koji se u njoj prožimaju složeni. Na neki način međunarodna zajednica je svesna agonije u kojoj je Srbija, i svaka sila za sebe vidi svoju idealnu koncepciju i garnituru nove Vlade, kao i politiku koje bi te Vlade zastupale. Istovremeno oni su zarad svojih interesa generatori jednog dela srpske agonije.
Ambasadore prioritetno interesuju četiri pitanja: kakva će biti spoljnopolitička orijentacija Srbije, odnos prema Kosovu i Metohiji, NATO-u i EU
U nimalo lakoj poziciji danas nije ni Boris Tadić, ali ni Tomislav Nikolić. Njih dvojica su najodgovorniji i najpozvaniji da doprinesu stabilizaciji unutarpolitičkog stanja posle tek održanih izbora, i podstaknu konstruktivno formiranje skupštinske većine kako bi Srbija, ako je ikako moguće, što pre dobila funkcionalnu Vladu, kojoj će ako bude imala ikakav uspeh onaj najveći biti zaustavljanje stagnacije i propadanja i izlazak iz političke, ekonomske i društvene agonije u koje ovo društvo godinama tone malo po malo.
Naša poslovna elita pored ozbiljnog uticaja na određene lidere i njihove partije ima još ozbiljnije lične i korporativne interese, te stoga oni jesu deo problema, ali bi mogli biti i deo rešenja kada je u pitanju agonija koja pritiska celokupno društvo.
Srbiji danas nije samo potrebna nova Vlada. Srbiji je potrebna država koje danas nema, društvo ne funkcioniše, a politička elita koja je dezorijentisana i sama je zapala u agoniju.
Novi komentari
Preporučeni komentari
Nepreporučeni komentari