Akter

Planovi za pomeranje starosne dobi za penziju postoje u 28 od 34 članice kluba najbogatijih zemalja sveta, zvanog OECD. Naime, godine provedene na radu sve više i više gube bitku sa dugovečnošću, te rastu izdaci za penzije. Procene OECD-a su da će ti rashodi u najbogatijim zemljama sveta 2050. godine sa trenutnih 8,4 odsto porasti na 11,4 odsto GDP-a. U Srbiji su ti rashodi trenutno 14 odsto, a optimistično bi do 2016. mogli da se smanje na 13 odsto, dok su pre sedam godina bili 11 odsto.

Problem je i što se u većini zemalja ljudi penzionišu ranije nego što je zvanična starosna dob. Na primer, 1970. prosečan Francuz koji je otišao u penziju mogao je da očekuje da će živeti oko 10 godina. Danas očekivano vreme tokom kojeg će primati penziju iznosi 23 godine. Isto je i u Belgiji i Austriji, dok je za oko tri godine manje u Italiji, Nemačkoj, Španiji, Kanadi, Australiji.

Nešto gore stoje Grci, Britanci ili Poljaci, kojima se trenutno smeši prosečno „samo“ 18 godina penzionerskog života. Očekivano trajanje života nakon 65. godine u Srbiji procenjuje se na 14,5 godina. I da se razumemo, to je dobro, a posledica je boljeg života, bolje zdravstvene zaštite, i na kraju to je ono za šta se svako društvo bori.

U Srbiji će se za penzije ove godine izdvojiti 465 milijardi dinara, dok bi i naredne godine taj iznos u valuti evrozone mogao biti praktično nepromenjen (kurs dinara je snažno padao, tako da usklađivanje penzija neće moći to da nadomesti). Pre četiri godine za penzije je išla praktično ista suma u evrima, dok se 2007. izdvajalo za petinu manje. Naime, rast broja penzionera i značajan rast visine penzija tokom 2008. učinio je da taj izdatak znatno poraste.

Dakle, 2008. i danas potrebno je 4,1 milijarda evra za penzije u Srbiji, što ukazuje da su one čak realno i pale imajući u vidu da inflacija postoji i u evrozoni, kao i da „kolač“ deli više penzionera. Dodajmo tome i činjenicu da je srpski BDP verovatno potcenjen za više od petine, te da je stvarni udeo penzija oko 11 odsto, što jeste mnogo, ali ne dramatično više od zapadnoevropskog proseka.

Važno je ne dramatizovati tu priču, to uglavnom rade oni koji imaju „evropska“ primanja, i shvatiti da su penzije obaveza države i da je njihova isplata prioritet. Treba imati u vidu i da one malo utiču na uvoznu tražnju, kao i to da su penzioneri redovne platiše javnih usluga i često hranioci porodica.

Nova vlast obećava da neće biti zamrzavanja i implicitno ukazuje da će penzije rasti, ali kao i plate u javnom sektoru nešto sporije od inflacije. Očekivano je da već naredne godine krene javna rasprava o novom zakonu o penzijama, koji će verovatno primeniti iskustva Poljske i Austrije.

Naime, u obe zemlje predviđeno je da se fazno u narednih deceniju do dve povećava starosna granica za odlazak u penziju na 67 godina za žene i muškarce. U slučaju Srbije to bi moglo da bude na svakih tri-četiri meseca po jedan mesec veća starosna granica. Barem bi se svi prilagodili na vreme.